Legenda o blagu popa Martina

Ovu priču postavljam ovde da bi se zapamtilo ko se oko nje potrudio- slušao priče starijih ljudi, zapisivao ih i od njih stvorio sopstvenu priču- teoriju. To sam ja 🙂 Moram da priznam da mi je veoma drago što je ova priča postala veoma popularna na netu. O njenoj istinitosti ne bih ništa da tvrdim. Možda je u pitanju samo legenda, a možda su se neke stvari i drugačije odvijale. Ovo je ono što ja znam i što sam napisala kao seminarski rad za jedan od ispita na mom fakultetu, a kasnije prevela na srpski jezik i publikovala na netu:

Pop Martin živeo je u selu Poganovu u vreme kada je Srbija bila već potpala pod tursku vlast. Po predanju, njegovo prezime, Himović, potiče ili iz Hercegovine, ili iz Hrvatske, odakle je, najverovatnije, došao. Na putu do Poganova, turci su mu oteli ženu i ćerku. Razočaran, odmetnuo se u hajduke. Jedna bugarska legenda kaže da je on harem, u kome su bile njegova žena i ćerka, presreo na jednoj livadi. Turci su pobijeni, a on sam je naredio i da se ubiju i njih dve, zato što više nisu “čiste”, t.j. dale su se drugoj veri i vršile dužnosti haremskih žena.

Pored sela su stalno prolazili turski karavani koji su isli iz Carigrada ili se vracali u njega. Za hajduke su posebno bili intersantni oni koji su isli za Carigrad jer su bili prepuni zlata i drugih dragocenosti sakupljenih od haraca. Zbog toga je pop Martin odlučio da osnuje hajdučku druzinu koja bi presretala turske karavane i uzimala “nazad” zlato oteto od naroda. Tako je i bilo. Presretali su karavane, obavezno ubijajuci sve pratioce da se ne bi saznalo gde se karavanima gubi trag, sakupili zlato i krili ga po pecinama iznad sela. Govori se da to zlato čuva mehanizam u u obliku zmije smuk, napravljene od zlata, koja bi nepoželjnog gosta velikom brzinom udarila u glavu i ubila na licu mesta. Da se ne bi odala tajna funkcionisanja tog mehanizma, pop Martin je ubio majstore koji su ga napravili.

Međutim, jednog dana nedaleko od sela hajducka druzina popa Martina presrela je do tada najbogatiju pošiljku sa tri kola, prepuna zlatnika. Dobro organizovan,i pobili su sve pratioce, osim jednog: velikog čupavog psa. Možda nisu obratili paznju na njega, a možda su ga i namerno pustili, jer to je ipak samo životinja. Međutim, pas je bio dobro utreniran i nastavio je sam put prema Carigradu. Vrativši se sam, Turci su uvideli da se nešto desilo sa karavanom, sakupili vojsku i pustili psa da ih odvede do mesta na kom je karavan stradao. Tako je i bilo. Baš u trenutku kad je pas doveo Turke u blizinu sela Poganova, bio je Veliki Petak i celo selo je išlo u crkvu. Turci su opkolili crkvu i tražili su od seljaka da odaju sklonište hajdučke druzine, međutim niko nije o tome ni reč rekao – verovatno niko nije ni znao. Turci su zatim poubijali sve, samo su se spasili jedan momak i jedna devojka, koji su se malo zadržali u sumi -kada su dosli videli su stravičan prizor: muškarci, žene, deca…….sve je to bilo poklano. Selo je ostalo pusto, ali ne zadugo jer su ga opet naselili doseljenici sklanjajući se pred Tucima.

Što se tiČe sudbine popa Martina, on je ostao živ i nastavio da presreće karavane, sve do smrti. Na samrti je, kažu, rekao da njegovo zlato može naci samo čovek, koji je spreman da 2/3 svega pokloni Poganovskom manastiru, a 1/3 zadrži za sebe.

Danas mnogi traze to zlato verujući da postoji, ako ne to zlato onda sigurno neko jer je istorijska cinjenica da je na ovom prostori bilo hajdučkih družina. Uopšte,razne priče postoje vezane za put Via militaris, kasnije nazvan Carigradski drum.

Svojevremeno,postojala je priča da je Atila, “Bič Boziji” sahranjen preko puta sela Gojin Dol o čemu je opširno pisala i Ilustrovana politika.I stvarno, kada se to brdo posmatra sa puta prema granici, ono podseća na piramidu.Tu su se “muvali” neki arheolozi ali sve se na tome završilo.

Inace, selo Gojin Dol je nedaleko od mesta gde je svojevremeno hajdukovao pop Martin..

Priča se da je pop Martin, kada je od Turaka otimao zlato, to zlato sakrivao u tzv. “Smokovu dupku”, koju danas ljudi traže u okolini Poganovskog manastira, na Vlaškoj i Greben planini. Priča se da je, kada je pronašao tu rupu, ili pećinu, pop Martin u njoj pronašao rimske pare.

A postoji i ova verzija: Na mestu poganovskog manastira nekada je bila ženska škola. To je bilo od desetog do četrnaestog veka. U dvanaestom i početkom trinaestog veka ova oblast je bila bugarska. Bugarskom je tada vladao car Kalojan, potomak Petra i Asena. On je veoma voleo da dolazi ove krajeve, pa je u selu Trnsko Odorovce sagradio veoma bogat manastir “Sv. Jovan Bogoslov”. Često je obitavao i na Asenovom kaleu i u Zvonackoj banji.

Od sela Sukova do Poganovskog manastira reka Jerma je pravila prirodno jezero duboko 15metara, koje je kasnije, ljudskom rukom, uništeno. Na mestu gde se nalazi sukovski most bio je prirodni most. Tu je car voleo da lovi dive guske, a često je jeo i odmarao se u ženskoj školi. Da je ta ženska skola postojala svedoči dimnjak na ulazu u Poganovski manastir, koji je iz desetog veka, a takođe i ostaci gradjevine iza Poganovskog manastira.

U vreme treceg krstaškog rata, krstaši su stalno dolazili kod bugarskog cara, koji ih je vodio u Zvonačku banju, gde su oni danima pirovali i radili šta su hteli.

Kad je, konacno, 1204. godine, pao Carigrad krstaši su ga opljačkali, a pogotovo su opljačkali dvor, gde je bilo užasno mnogo zlata (krune, sablje, koplja, nakit i još mnogo toga). Na povratku su svratili kod bugarskog cara, ali on im je oteo zlato i pobio celu grupu ljudi, koji su nosili to zlato. Zlato je sakrio u “Smokovu dupku”. Naredio je svojim slugama da donesu egipatski otrov, kakav je stavljan u piramidama, i da naprave zmiju (smoka) koja ce braniti ulaz od nepoželjnih gostiju, tako što ce ih udarati u grudi.

U vreme kada je Vizantija ponovo oživela, ili malo ranije, vizantijska vojska je tražila da tadašnji bugarski car vrati ukradeno zlato (verovatno car Konstantin Tih-Asen). On je to odbio, pa se, zbog toga, u selu Trnsko odorovce, na mestu zvanom “Grčka strana” (kažu da se i danas tako zove) odigrala bitka u kojoj je bugarski car jedva izvukao živu glavu. Manastir “Sv. Jovan Bogoslov” je izgoreo do temelja, a car je kasnije naredio da se manastir ponovo izgradi, ali ne na istom mestu, već na mestu gde je bila ženska škola. I tu počinje spor između Srba i Bugara da li je Poganovski manastir srpski, ili bugarski.

Kod nas se veruje da su ga sagradili Konstantin i Jelena Dejanovići, a Bugari tvrde da su oni samo darovali manastir, a da je manastir sagradio bugarski car. Po meni to je malo verovatno jer je Bugarska već u četrnaestom veku imala ogromne probleme sa Turcima (Sofija 1382.godine pada pod tursku vlast) i svoje sile je usmeravala u tom pravcu, a ne u pravcu izgradnje manastira.

Smok možda nije napravljen 1204.godine, nego je pop Martin posle mnogo godina pozvao najboljeg majstora u nasim krajevima da napravi tu zmiju. Javio se majstor iz jednog sela, najverovatnije iz Sukovske Držine. Pop Martinove sluge su ga, vezanih očiju, dovele do “Smokove dupke”. On je napravio zlatnu konstrukciju u vidu zmije, koja bi ljude na ulazu u rupu udarala u grudi i ubijala. Kad je završio sa radom, pop Martinove sluge su mu dale torbu punu zlata i, vezanih očiju, vratile ga u svoje selo. Strepeći od toga da je, možda, majstor video put kojim su ga vodili i da će se vratiti i uzeti svo zlato, sluge su ga i ubile, a njegovo zlato zakopale. To zlato se i danas traži . Nije nemoguće ni da je pop Martin Himović umesto rimskih para u “Smokovoj dupki” pronašao ogromnu količinu carskog zlata.

Priča se da “Smokova dupka” ima tri ulaza. Jedan ulaz je glavni- gde su mazgama prenosili zlato. 30 dana 30 hajduka su tamo doterivali zemlju i kamenje i zatrpali ulaz. Drugi ulaz je negde pored reke Jerme, ali i on je zatrpan. Veruje se da tamo postoji obeležje na kamenu- neki kažu da su nacrtani pantalone i košulja, drugi kažu da su nacrtani zmija i strela, a treći da je nacrtana samo zmija. Treći ulaz je bio slobodan, ali tamo je postavljena čuvena zmija smok. Dosta ljudi je poginulo na tom mestu. Poslednji ljudi, koji su pronašli smokovu dupku, od kojih je jedan i umro, a pretpostavlja se da je bilo dete, hlebom, solju i svećom su se zakleli da nikada nikom nece reći gde se nalazi ovo mesto. Možda su i zatrpali ulaz, a ispred njega su zasadili jorgovane i tako mu sakrili trag. Pop Martin Himović je ostavio jedan svoj rukopis, u kome opisuje ceo svoj život, jednom leskovačkom manastiru.

P.s. priča je sastavljena samo na osnovu kazivanja starijih ljudi iz tih krajeva.

Osobe sa invaliditetom za predsednike!

Nešto razmišljam. Diže se buka oko paraolimpijaca. Masa kliče kako ta ista masa ne posvećuje dovoljno pažnje osobama sa invaliditetom. Paradoksalno, zar ne? A da sad nešto pitam… Kada se toliko brinemo za njih, kada toliko jasno vidimo da su svima nama ugrožena prava, zašto ne motivišemo osobe sa invaliditetom da se, bar neke od njih, kandiduju na nekim izborima? Za predsednika opštine, okruga republike, ili za neku drugu funkciju, ili da budu glavni u nekim organizacijama koje bi mogle da utiču na promenu stanja, napromenu svesti?
To su ljudi iz naroda, koji dobro osećaju težinu života kada ne mogu sebi da priušte ni lek, ni kolica. Možda baš oni imaju više snage da menjaju svet? Ne potcenjujemo osobe sa hendikepom? Kako da ne… Vezano za ono, o čemu pričam: činjenica je da se u našoj državi, recimo, za predsednika republike najčešće bira oženjen muškarac, koji ima decu. Dakle, bira se (uglavnom) predstavnik skladne i zdrave porodice. Nije to tako samo u Srbiji. Pre neku godinu su u Bugarskoj,na plakatama za izbore, svi redom pisali: oženjen,udata, broj dece…
Podržavamo osobe sa hendikepom? Gde su one kao nastavnici, jer neki, zaboga, ako samo ne hodaju, ne znači da nemaju usta i ideje… Nešto ih slabo vidim na radnim mestima, a ima onih, koje mogu da rade. Da vidimo nekoga da krivi, automatski dobije nadimak “ćopavi”. Ali ne, mi ih obožavamo.
To, što su nam trebale godine da shvatimo značaj rampi (pa i danas neke nisu postavljene kako treba, a neke, postavljene, propadaju jer su urađene od ko zna kakvog materijala), to ništa… Da e govorim o tome da osobe sa invaliditetom nisu samo one, koje ne mogu da hodaju. Invaliditeta ima raznih. Neki mogu da se leče. Simptomi nekih hroničnih bolesti mogu da se ublaže. Sve je to preskupo, a besplatno je dostupno mizernom procentu obolelih u našoj državi. Po stalnoj i aktivnoj borbi, bilo na Fejsbuku, bilo na ulici, znam samo nekolicinu koji su se stvarno zauzeli za to da se nešto na tom planu promeni. Ne samo transparentima, nego i konkretnim akcijama. A mi ih volimo i dolazimo na te iste proteste da se slikamo s njima i da stavimo slike na fejs. Zato što ih volimo i zalažemo se za njih. Sutra malo. Većina (hvala Bogu ne svi) to radi iz sopstvenih pobuda.
Kada nam donose medalje sa sportskih i drugih takmičenja, mi im uskličemo, tapšemo ih po ramenu, pišemo statuse na fejsbuku. Posle tri dana- tišina. Muk. Oni nastavljaju da budu posmatrači naših malih života. Posmatrači i buntovnici, koje slabo ko sluša, još slabije čuje… Oni ne ćute, ali se njihovi glasovi u moru naših nesuglasja sa samima sobom, u moru paradoksalnosti, koje sami podržavamo i radujemo im se, najčešće susreću samo sa sopstvenim ehom.

HAPPY BIRTHDAY, FREDDIE MERCURY!!!

Too much love will kill you and it’s a long hard fight to learn to care for each other. No star can light our way in this cloud of dark and fear. Whatever comes of you and me I love to leave my memory with you. I’ve been wandering round but I still come back to you in rain or shine… Music is playing in the darkness and a lantern goes swinging by shadows flickering…my heart’s jittering…just you and I… So come and get me… Come into my enclosure and meet my melancholy blues… and let me entertain you… Open up your mind and let me step inside. Rest your weary head and let your heart decide… All I gotta do is think about you. Every night and day I go crazy. All I gotta do is get my hands on you… I’m lonely but you can save me. My hand reaches out for your hand. I’m cold but you light the fire in me… Honey you’re sparking something, this fire in me.
I’m outta control, I wanna rush headlong into this ecstasy…There’s so much left unspoken… I just don’t know…The rest of my life’s been – just a show… When I look and I find I still love you. You can’t turn back the clock, you can’t turn back the tide. Ain’t that a shame?… If I could only reach you…If I could make you smile…If I could only reach you…That would really be a breakthrough… I’d like to go back one time on a roller coaster ride, when life was just a game… It’s a hard life to be true lovers together, to love and live forever in each others hearts… It’s late – and I’m bleeding deep inside…It’s late – is it just my sickly pride…Too late – even now the feeling seems to slip away… I feel like no one ever told the truth to me about growing up and what a struggle it would be in my tangled state of mind… I’ve been looking back to find where I went wrong… Touch my tears with your lips. Touch my world with your fingertips and we can have forever…And we can love forever…Forever is our today… Who wants to live forever? …For ever – yeah – for ever… my bijou… Whatever happens, I’ll leave it all to chance… Another heartache, another failed romance… My soul is painted like the wings of butterflies… Fairy tales of yesterday will grow but never die…
Freddie will never die… HAPPY BIRTHDAY, FREDDIE MERCURY!!!
The text is composed of songs of the band Queen. Something like a musical patchwork…

San o dva vuka

Jednom davno sam sanjala san. U snu sam bila mala. Možda sam imala 8-9 godina. Ne više. Brda iznad mog sela su bila zelena i šumovita baš kao sad. Pela sam se zapinjući o trnje, kamenje. Bilo je klizavo i znam da sam se plašila. Ali sam išla dalje. Nisam odustajala. Nisam imala ništa čime bih posekla trnje i uklonila ga. Nosila sam papuče. Naizgled pitoma brda bila su teška za osvojiti ih. Možda zato što brda i ne treba osvajati, već se sa njima stopiti, prigrliti im dušu. U snu to nisam znala. Cilj mi je bio da idem samo gore, da se popnem što više. U ostvarenju tog cilja gubila sam vazduh, nisam zagledala ništa oko sebe. Nije mi bilo važno. Htela sam samo da odem gore i da, s vrha, pogledam dole. Bilo mi je važno da osetim jačinu u sebi, da se nasmejem onome što je dole. Da se osetim ponosnom.

Stigoh do vrha. Puče pogled na beskrajnu livadu. U stvari, nije bila beskrajna. U daljini su se nazirali novi planinski vrhovi. Sa leve i desne strane šuma. Ista ona koja je i dole, odakle sam došla. Odjednom, uz grmovit prasak i šuštanje drveća, na livadu izjuriše dva bela vuka. Dva besna vuka. Od tog trenutka ja sam, u snu, bila samo neko ko posmatra, ko ne zna ni gde bi, ni šta bi. Samo jedno mi je bilo jasno: da jedan od njih želi da me pojede, a drugi me brani. Nisam znala koji od njih me brani. Samo sam osećala tu vrstu energije: ljubav i samilost. Znala sam da je jedan od njih tu radi moje dobrobiti. Osećala sam privrženost, ali ne prema tom jednom vuku, nego prema celom svetu. I strah da me u narednom momentu neće biti. Ali strah je, u poređenju sa osećanjem sveopšte harmonije, bio ništavno mali. Nebitan, ali prisutan.

Borba je trajala dugo. Bes je kuljao na sve strane, toga sam bila svesna, ali kao da se dešavalo čudo. Bes je izlazio iz njih i nestajao. Sve je poprimalo neki čudan oblik veličanstvenog mira i spokoja. Stajala sam sa strane i samo posmatrala, ali ne kao neko ko se pita da li će ostati u životu, ne kao neko ko se išta pita. Stajala sam tu i u isto vreme sam osećala da sam gavni lik u priči, da od mene zavisi ishod bitke. Da zavisi od toga kakvu energiju šaljem. Plašila sam se da će izmene izaći ljutnja i bes i da ću tako ubiiti dobrog vuka. Plašila sam se, ali sam znala da ću nastaviti dalje. Nebitno u kakvom stanju. Kao pobednik, ili kao poražena. U stvari- biću to ja, kakva god da sam.

Borba je bila sve žešća. Na život i smrt. Ono, što sam u početku verovala da je čista lepota prirode, polako se pretvorilo u surovu realnost. Jedan će, izgleda,morati da ode.

Videla sam i taj trenutak kada se jedan vuk silovito obrušuje na drugog. Muk. U pozadini se čuje neka čudna, ali relaksirajuća muzika. Jedan od njih odlazi sa slomljenom kičmom. Tiho i dostojanstveno. Iako slomljen, on je jak. oči mu sijaju od energije, od volje da bude to što jeste. Kičma mu je slomljena, ali duh nije. Osećam da je tužan, ali nije očajan. Zna on da je ovo samo jedan pokušaj da pozove nekoga da krene njegovim putem. Doći će on opet. Biće mudriji, jer zna više, ima više iskustva.

I onaj drugi ne skače u nebesa od radosti. Zna on, doći će opet ovakav trenutak. Snažniji je. Ima bolju poziciju, ali mudrost stečena gubitkom bitke je opasno oružje. Svestan je toga. Stoji još dugo na livadi i gleda u pravcu onog što je otišao. Zna. Vratiće se. U pravo vreme i na pravom mestu.Ona muzika i dalje svira.

I ja stojim. Čini mi se da sam još tamo. Na toj livadi. I ne znam koji je tada pobedio. Imam utisak da, u realnom životu, ta borba još traje i da, možda, nikada neću saznati čija je kičma slomljena. Svejedno, imam osećaj da je baš sve onako kako treba da bude.

Fotogrfija preuzeta sa: http://yellow-eyes.deviantart.com/art/Fight-102635553

Kučešći život

Ja sam maleč’k pomijar. Ne znam kolko sam stara. Znam da sam radžala dva puta, a posle vatiše, napraviše mi nekvo i više ne radžam. Slepucam se natam navam za koričku leb. Radujem se na narod. Jedni mi se raduju, druđi me raskaruju. Mojiti gazde, siromaštija čoveci, ka imaju dadu mi da jednem. Mnogo gladujem, ali sam nji verna.

Majću mi zgaziše kola na put. Ja beo malečka. Kapijata beše otvorena, ona potrča po biciklu, biicklata pobeže, a nju kola stigoše i ona teka završi. Ja ne znajeo. Misleo igra se žmičku s mene. Ripka pokraj nju, ripka, ona ne reaguje. “Ajde, be, mamo, digni se, oču da sisam!” Ne didza se. Ne gleda. Vetar nju raspiruje dlaćete. Tam’n prido da sisnem malko, dojde malečkata gazdarica, pisnu i poče da vika. “Ćuti, dete, mamu če probudiš!” Ama ono vika, taji se. Dojde bašta nju, pogleda mamu, uze đu od putat, pogleda mene. Iz očite mu poteče voda. Teka mi mene teče ka sam tužna i gladna. Ama on nkad ne vika što sam ja gladna. Odnese đu negde i ja đu više ne vido. Ka mi dadoše čanče puno s onova što svaći d’n sisao, beše mi jasno deka nešto neje u red. S d’nove oviva okolo kuću, de če dojde mama, de če đu čujem negde, ama ništa. Kvo če, navikne se kuče na svašta.

Minu se vreme, ja poporasto. Sve si teka isto provodeo d’nove. A legnem na stepenice, a jednem, a se malečkoto poigraje s mene. Ama ono više neje malečko. I ono devojća stanulo. Dojdu li gosje, men me vate, ta me vržu. Da ne uplašim gosjete, da ne uapem nekoga. A ja samo oču da se igram…

Izleznem na ulice, ono ne znaješ od koje prvo da se paziš. Dali odi kola što besneju po putat niza selo, ili odi narod. Svakoje si nekoju muku ima. A ga pogledaš, a tioka čibe ili te rita ne daj bože. Jednuš si kleckaječi dojdo doma. I sve pridem ta se zaradujem, oni me rakaruju koka sam šugava. Sve nervozno stanulo. Deca straviju od mene, ama nema što da stravuju. Ama teka đi roditelje naučili. U kuče veru da nemaju.

A ja, da si beo očuvala mojta, ja si đi teo naučim i ona da priode ko mene. Sude dobro da razdavaju. i i nji bi đi bili.

Najdeo si mesto u abar da se okučim. Tam’n đi zadojim, tam’n njim se poradujem, okupem đi, ona tam’n promrdaju… Dojde gazdata, turi đi u džak, pa u reku. Ja skučim, ne davam, secam za nogu, ama nima koj da me čuje, ni aje nekoj. On me samo podritne i si otide. Ja si ostanem da si mukujem. Na komšiju dete umre, oni vikaše s’v život za njega, a ko mi je mene ka mi đi vrlje pešes u reku da se podave, nikoj me ne pituje.

Jednuš izlezo na ulicu, vidim zbrali se čoveci idu po put, ja potrča kamto nji. Košto si ja znajem, da se zaradujem. Doma nemaše nikoj. Svi štukli svakoj po svoju si rabotu. I ja kvo ču, što ču, izlezo na put. I vidim tija čoveci i njim prido, ko što reko da njim povrtim s opašku, da đi ponasmejem. arno ama oni me vatiše ta me turiše u nekakve rešetće. S mnogo kučišta. Trebe su đi zbirali kojekude. Jedno cvili, jedno vika jedno zakrvavelo s oči. Užas da te vane. Zbi se u jedno ćoše, a na mene sedoše još dve. promulji nos krz rešetku da vanem malko v’zduh. Domat mi si ostanjuješe zad nas, sve po malečak i po malečak dok se ne pretvori u jednu malečku crvenu tačku.

Tova je poslednja slika odi mojat kraj, ostala u mojete oči, odi mojite gazde i od mojat život. Blagodarna sam što sa ga imala. K’v tek’v, životček si je. Golem jar’m, ama i golemo blago. Ne mi se ispuštaše,  ama me nakaraše… Ko orate: Bez suđenog dana smrti nema. Ta teka i s mene… Teka mi bilo pisano… price

Fotografija preuzeta od tuja stranicu: http://www.flickriver.com/photos/jasonscottmeans/tags/dog/

Znam da letim! Znam da letim! (Podsvest)

I krenuh polako, u osvit večeri da redove ispisujem. Lako je reći budali da je svet ne okrugao, nego uvijen u osmicu i osmišljen tako da na kraju svako stigne na kraj puta ne dobivši kartu za nazad. Lako je zapovediti klipanu da zagazi u kišnicu, kada znate da će to i sam uraditi, bez da ste mu išta rekli. Lako je slagati nečoveka da je dobar, jer niko ne veruje da je loš. Lako je otići od nekoga, ako mu ništa za uspomenu niste ostavili, ako ništa niste dali. Teže je prihvatiti činjenicu da ste tog trena, kada ste otišli, izgubili nekoga, ili da njega boli što je izgubio vas. S druge strane, vredi li? Vredi li uopšte ostati, ako taj neko sputava krila vašeg let? Ako vam ograničava vidokrug? A kako vi letite? Znate li vi da letite? Da li se umorite? Šta tada želite? Recite mi, pa ću vam ja reći da li zaista umete da letite.

Haotični su svetovi danas. U tome je njihova draž. Ko god pomisli da je svet samo jedan, vara se i ograničen je, štaviše uskraćen za minimum sedam milijardi svetova. Možda oni i nisu tako važni. I taj jedan je ogroman i ogromna je ta sila što nas tera da verujemo da ima još nešto, još negde.Da nismo sami. Da li smo mi tvorci? Da li smo na pravom mestu, u pravo vreme? Jesmo uvek na pravom mestu i u pravo vreme… Iz ko zna kog razloga. Ako vas zanima- otkrićete. U suprotnom- pustite život da vas nosi i uživajte, ne lomite se ako se lomiti nije vredno. Da li je vredno? Kazaće vam se samo, ako budete umeli da vidite van okvira slike i kroz platno. Kako naučiti to? Samo dobro otvorite svoje fizičke oči i blistavi um. Otvorite vrata svog razuma i učite. Odškrinite vrata srcu kad osetite da je to to, da treba tako.

Kako znati da je to to? Kazaće vam se samo, ako budete umeli da oslušnete srce čoveka, ili žene preko puta vas. Kako naučiti to? Naučite oči da slušaju. Teško je i treba vremena… Da, teško je, ali vredi. Lako je osetiti očima kada dopustite tudjem srcu da vam do njih prostre svoje pute. Ali, pazite! Odškrini vrata, lomi se ako je vredno, odbaci negativno i tako bliže i tako slično… Sve su to ograničenja. Sve je to mač sa dve oštrice. Sve je to nešto što može da nas odvede u bolje sutra, a može i da nas sputa.

Pitaću vas nešto, a vi razmislite o tome: da li je vredno stavljati ograde oko sebe, ograde, koje će vas štititi od vetra koji zaarlauče kroz širom otvorena vrata i od stepenica koje vode u neku vrstu ambisa, gde se skoro sve kosti lome. Da li je vredno stavljati ograde koje će vas štititi od patnje i bola? Ne mislim, pritom, na ograde koje ličnost sama, poučena ličnim iskustvom, postavlja. Mislim na preventivne ograde. Na ono- neću, jer drugima je loše zbog toga, možda ću i ja patiti, a ne želim to. Kao i uvek, imate izbor. Vaše je. Na vama je. Možete ili da osmatrate, procenjujete, analizirate, a možete i da se, jednostavno, pustite.

Čovek se lakše uči kad udari o kamen, kad se razbije o stenu, kad se oklizne, padne, pa vidi zvezde. Neki se plaše, znam. Priznajem da se, donekle, i ja plašim. Nekad ne umem da objasnim ni čega se to tako plašim. Čini mi se, kad se tako zamislim, da se ja, u stvari, zemlje plašim. Ne smrti. Ne groba, nego zemlje sopstvene duše ja se plašim. Plašim se da kopam raku u njoj. I sada, dok mislim na to, dok zamišljam tu sliku, kao da osećam bol, kao da se neki otpor rađa u meni. Kao da kaže: “Ne!” Ali bih zato vrlo rado da poletim. Zato što to umem. Ko golub pismonoša otisnem se do nebeskih visina. Obično se to desi kad srce zadrhti. Letim i sanjam i srećna sam. Možda i znam kako će se završiti s bolom, patnjom i besom, ali bih da probam.

Ima nešto što mi nikad ne da mira, a to je izazov, želja za sticanjem iskustva. Na svaki poziv života odgovaram. Ubedim sebe da je lepo, pa plačem kad vidim da nije, ali to sam ja. Ko zna, možda ja i volim tako. Ne da mi moja kruta zemlja da otkrijem. Zato zemlju ne dodirujem. Tu su skrovišta neka druga. Nije bez razloga za raj nebo određeno, a za pakao zemlja. Niti je do neba, niti je do zemlje lako stići, kao što ni raj nije najveća đakonija na svetu, a ni pakao najveći smrad, ali lakše je razgnuti baršunaste oblake, nego motikom na tvrdu i suvu zemlju udariti.

Nekad mi se čini da idem linijom manjeg otpora. Dajem srce svima koji ga od mene traže, a i onima koji ga ne traže. Sklona sam da dam srce onima koji traže moje telo. Znam, naprosto sam sigurna da vam ovo sad tako patetično zvuči, da vam dođe da od muke povraćate. Sad ide onaj povratni udarac. Da li je zaista tako? Da li ja stvarno dajem svoje srce, ili samo mislim da je tako? (zašto nemam mira- kad god krenem da pišem, neko mora da bane na vrata! idite dođavola, ostavite me na miru i, jebem mu sve, kucajte na ta vrata! Pokušavam da se koncentrišem i da odgovorim na pitanje, jer, upravo sam uletela u sebe i ne želim nikakve zvuke da me ometu u tome). U stvari, Eto- ipak ne dajem srce bash svima. Zvuk Skajpa me upravo podsetio na to.

Odbila sam poziv za sutrašnji koncert u Plovdivu. Znam i zašto. Nisu pare u pitanju, nije ni odsustvo energije, ali jeste odsustvo volje da provedem taj jedan dan u društvu osobe koja me pozvala i u društvu još nekoliko njemu sličnih osoba. Šta ću kad ne volim taj fazon Mekdonaldsa. Sa njim ne umem da letim. Ne želim. Osećam se snobovski tad grlim svog psa u duši što jače mogu, da što jače zareži. a onda, kad ga pustim, on reži i dalje. Skoro sam letela u neke čudne visine. Neshvatljive za mnoge. Za mene zanimljive. Dobila sam prekor od nekih ljudi. Neki su me razumeli. Neki su ćutali. I još neki su ćutali, jer nisu znali.

Elem, zašto pričam o tome? Zašto mi je važno ko je ćutao, a ko ne? Da li je u biti čoveka da strepi od mišljenja drugih? Da li je to bio let? Možda nije, zato što u vezi njega pominjem ljudski faktor, a za let su potrebne ptice. Ipak, ja mislim da jeste. Bio je to let u nešto novo. Neko mi je jednom davno rekao da čovek kad leti mora da očekuje da se umori, ili da se ne iznenadi ako mu i krilo bude slomljeno. Tada nisam ništa rekla. Sada znam da čovek i kad trči može da se umori, čak i nogu da slomi- što u prenosnom smislu, što zaista. Da li je, onda, bolje trčati, ili leteti?

Dok trčim, vidim oko sebe šumu, drveće, možda nekad jedva nazrem sunce. Ponekad vetar mi smrzne lice. Dok letim, taj isti vetar zabija se pravo u oči, nanose peska mi nosi. Sunce prži toliko da mi lice za tren porumeni. Onda me noć ohladi svojim mrakom malo plavim i blago zelenim. I nekad ružno studenim, toliko oštrim da mi srce bode i bes izaziva. Nekad umem da ga utišam, a nekad kulja iz mene. Imam utisak kao da iz mene kulja hiljade zmija, ko da me guše. Kao da bih u svakom trenu krenula da se derem na svakoga ko mi stane na žulj. A onda upitam sebe: čemu to? Šta će mi to doneti? Da li ću olakšati sebi? Ne znam. U stvari, znam- probala sam. trenutno zadovoljstvo jeste, ali kad pomisliš da si drugome naneo bol, javlja se tuga. I sve se zavrti u krug.

Da li vi trčite noću? Kakav je osećaj? Ja samo letim. Nekad imam volju i da potrčim. U stvari, nekada želim da se neke stvari dese brzo, ali mi retko padne na pamet da, da bi se to i ostvarilo, za svog tog leta treba malo i da potrčim. Da pojurim. Leteti je lako, verujte mi! Lakše no trčati. U letu samo raširiš krila i nabaciš sliku na oči. Probajte! Ko probao nije, ne zna o čemu ja to tako budalasto i sveže iskreno sada pišem. Zamislite dve ruke koje vas hvataju za dlanove, koje vas vuku visoko, a onda vas naglo puste. Dok vas vuku, sve vas miluje, sve vas voli, sve vam vetar u leđa duva. A onda vas puste! snalazite se sami! Kako tad ostati u letu? Kako ne pasti? Kako ne slomiti se, ako ste već naučili da nije vredno? Upozoravam vas. Morate imati volju. Morate iskreno da želite.

Letenje se uči isto kao i hodanje. Možda je i teže, jer čovek nema krila. Nekome je i nedostupno, jer nema ni pomisli u njegovom mozgu o tome da može da leti. Neko se plaši. Normalno je. Ni detetu nije svejedno dok pravi prve korake, ni čoveku koji je tek ustao iz bolničkog kreveta. Poletiš, padneš, nekad i kloneš duhom. Težak je to trenutak kad moraš da sakupiš svu snagu i da kreneš dalje. Da opet poletiš. Možda tada osećaš teret koji te vuče dole. Sklon si da kažeš “Ne mogu”, “Ne želim”. Možda i stvarno ne možeš i ne želiš. Nije u tome poenta. Pitanje je šta ti zasta treba. Prvo pokušaj da skineš taj teret. Da bi u tome uspeo, način na koji ćeš se sa tim teretom izboriti i zbaciti ga sa sebe moraš da potražiš od sebe.

Znam, eto, javlja mi se moj glas. Kaže:”Teško je, ne znam kako to da uradim, kako da otkrijem šta želim.” Ubedi ga, prosto. Reci mu da treba da siđe. Reci mu da se ne bojiš. Nekad se i na silu nasmeši. I to pomaže. Ako nemaš sa kim da pričaš, ili te niko ne sluša- nije ni to problem. Piši, ako već ne možeš da pričaš sa sobom, ili sa svojim drugim ja. Pokušavaj svašta, samo neka te ne pobedi smrknuto lice! Ptice sa smrknutim licem ne lete. Ptice ni ne znaju šta je to. One i tužne, možda zato što je njihovo ptiče nastradalo, lete i odlaze u tople krajeve. Njih ćeš po glasu i očima poznati da žale, ali njihov nagon za letenjem ostaviće te bez daha! Probudi taj nagon! Stvori sam sebi vetar u leđa! Nađi način! Kako?

Ni ja još ne znam. I ja još ispitujem sebe. Ovo pišem u trenu dok ne letim. Sada sam tu, među svima onima koji pokušavaju da uzlete. Nema nikoga da mi kaže kako. Niko i ne želi. Ja samu sebe ubeđujem da mogu, jer znam da umem da letim i da je to meni lako. Uzleteti- to je već nešto drugo. To je proces jedan veoma složen, kao lavirint. Ipak, nije nerešiv. Nekad i mašta daje krila. Ja uvek nađem o čemu da maštam. Često nađem i kako da praštam. Često i sama otkrijem da ja oproštaj treba da tražim. Ali to nema veze sa uzletanjem. To upravo izbija iz mene. Ja uvek samo kažem “Izvini”. Neko će tu reč nekada znati da ceni. Oni što se vama ne izvine nisu vas vredni. njih zaboravite. Tako, kad vas neko nešto sasvim malo čačne, ili kad je neko mali, a uspe da vas čačne, zaobiđite ga, ma koliko ranjivi bili i ma koliko vas bolelo. Nije vredno pažnje.

Morate naučiti te male stvari, male kamenčiće, odbaciti od sebe. Kamen po kamen i stvara se velika gromada. toga se lišite na vreme. Nego, da vam pričam. Letela sam jednom na jedno čudno mesto. Jako slično ovom. Puno ljudi. Savršeno. Krilima sam im milovala lica. Bila sam im prijatelj, ali, u dubini duše, znali su da sam Tvorac njihov. Bili su jaki i zamalo su pronikli tu gde živi moje telo i duša u sklopu njega i ono u sklopu duše moje. Znam da su znali da, kako sam ja uspela da odletim kod njih i da im kreiram stav, tako i oni mogu meni da dolete i da kreiraju moj. Bili su nasilni. Postali su siledžije mog razuma i strasti. Da li iskustvo, da li pomoć ljudi,a li ja sam nekako izletela sa tog mesta i isterala njih iz sebe. Više nisu deo mene. Sad su neki drugi tu.

Nije ni važno. U stvari, jeste. kako znaš da letiš, tako moraš da znaš i da izletiš ako slučajno uđeš u neku kuću u kojoj je mrak i prozori se već zatvaraju. Nekad su uzletanje i taj brzi beg u realnost ključ za uspeh, ključ koji štiti od nepotrebnog pada. Ja ga stalno gubim, ali vam prijateljski savetujem da ga vi ne gubite. Lakše je ključem otključati vrata, nego obijati ih. Provereno znam. Ako niste, probajte obe stvari i vidite da li vam je bolje kad vas boli ruka, ili kada nasmejani uđete u taj novi svet ka kojem vas ta otvorena vrata vode. Odbacite male negativne nebitne stvari, ali mrvice pozitivizma uvek kupite i nosite sa sobom! Mrva po mrva i dolazi osmeh.Osmeh po osmeh i dolazi radost. radost po radost i dolazi blagostanje 🙂 I sve je lakše leteti tad. Imam mnogo toga da vam napišem. Gde sam sve letela, kuda sam bila, kako sam pala i šta sam iz toga naučila. Pisaću kad mi je volja i ne zanima me da li ima ko da me čita. Meni je sad lakše 🙂 Sebično, znam, ali priznajte da u životu čovek prvo misli na sebe. Čak i onda kada pomaže drugima u nevolji, ili u čemu god, on to radi zato što ga sreća drugih čini srećnim. Njega samog!

Još jedna priča o vremenu… pre samog vremena…

Oni su bili tako uporni i toliko dosadni, da mi je u jednom trenutku došlo da lupim šakom o sto i urliknem besno: “Dosta!!!“ Penjanje na frižider je ionako u našoj kući odavno zabranjeno. Ljuštim krompir, a oni zvrje, jure, kikoću se ko da im je poslednje. Nema za njih napolje, nema ni unutra. Kao da su van vremena i porstora. Kao da su odavno stigli negde, gde se ja toliko trudim da doprem, a nisu se ni borili za taj put. Kao da su oduvek znali kako treba i kako mora da bude da bi bilo ispravno. Nekad imam utisak da su bezlični, nemaštoviti. Kada ih oteram u ćošak, znaju da satima tamo ne rade ništa. Nekad se lagano iskradu sednu ispod prozora u mračnoj sobi. Imaš utisak da meditiraju. Deluju tad kao da su beskrajno nesvesni svog postojanja i sveta oko sebe. Kao da ulaze u nekakve predele duše, koji ih zovu u večite smiraje. Kao da, dodatno spoznajući sebe, oni bivaju sve sigurniji u svoje daleke izvore, iz kojih su potekli. Njih nije briga da li ću pričati sa njima, ili ću samo biti tu, posmatrati ih, proučavati, ili ih neću ni pogledati. Nekako su sigurni da će ostati tu. Da ću ih pustiti da me gnjave, da mi šišaju kosu svaki put kada im se prohte da uzmu makaze u ruke.

Danas su baš preterali! Danas sam rešila da im se najebem keve! Slušajte vi, sotonjare jedne! Ili ćete da mirujete, ili idete van! Ali baš baš van! Izem vam vašu buku! Onaj plavokosi samo me pogleda pogledom tipa „već viđeno“ i nastavi da drema pored prozora. Znam ja, čeka on svojih pet minuta. Advokat, jedino se on još uvek blago iznenađuje ovakvim mojim reakcijama, prekrsti svoje ionako nekako uštogljene ruke i lagano ih, uz značajan osmeh, spusti na sto i isprsi grudi ko klinka koja još ne zna koje su prave vrednosti u životu, pa prsi sise sve u šesnaest. Prostreli me nebo plavim očima i, onako sa pola glasa, izusti: „I, šta nam možeš?“

„Šta vam mogu? Mogu, recimo, da vas izbacim odavde. Dosta ste stanovali tu, jeli, pili besplatno, lumpovali, a zauzvrat ništa korisno niste dali. Nijednu lekciju, nijednu pouku. Ama baš ništa! Mogu, na primer, i da vas ubijem! A mogu i da vas iskoristim! Kako? Tako što ću vas ubaciti u priču.“

„Ali ti si to odavno uradila. Mi smo od početka deo jedne priče. Šta je tu novo?“

„Novo je to što će sad ova priča biti napisana. Ali vi nećete biti glavni likovi. Bićete nešto sasvim drugo. Meta. Ono nešto što ću morati da razorim.“

„Slušaj. Nemoj da mi govoriš iz budućnosti. Ono što sad govoriš, to ne misliš. Pomislićeš nekad, ali ne sad, i pitanje je koliko ćeš uspeti da se izboriš sa tim teretom, da li ćeš uspeti da stigneš do cilja. Sada budi iskrena i prema nama i prema sebi. Da li si dovoljno jaka da kreneš u tu pustolovinu?“

„Da li sam jaka? Kako, pa ja sam oduvek jaka! Naravno, krećem već odmah!“

„Ako si jaka, zašto si čekala do sad? Zašto ti je milion puta ova ideja prošla kroz glavu, a još nisi krenula ka ostvarenju. Godinama odlažeš. Zašto?“

„Pusti me da krenem! Ja sam sad to čvrsto odlučila i neću odustati. Nekada sam odlagala. Možda sam bila kukavica i plašila se šta ću sve otkriti o sebi. Možda nisam ni htela da pogledam unutar sebe. Uopšte ne želim da razmišljam o tome, želim da krenem!“

„Onda kreni već jednom! Samo, dok koračaš tim putem, imaj na umu da ćeš mnogo puta svesno raditi na svoju štetu. I, molim te, pošto si odlučila da praviš tu retrospekciju događaja, a ja ti sad pričam o onome što će tek da se desi i na osnovu čega ćeš tek izvlačiti pouke, najiskrenije te molim da se, kad budeš tumačila prošle događaje, i osećanjima vratiš na njih. Da ih iznova proživiš kao prvi put i da ih tek onda beležiš. Jer ti sad deluješ u vremenu koje je buduće onom što se več desilo, a što je osnova za početak ove avanture. Kreći! Kreći i ne spuštaj krila!“