San o dva vuka

Jednom davno sam sanjala san. U snu sam bila mala. Možda sam imala 8-9 godina. Ne više. Brda iznad mog sela su bila zelena i šumovita baš kao sad. Pela sam se zapinjući o trnje, kamenje. Bilo je klizavo i znam da sam se plašila. Ali sam išla dalje. Nisam odustajala. Nisam imala ništa čime bih posekla trnje i uklonila ga. Nosila sam papuče. Naizgled pitoma brda bila su teška za osvojiti ih. Možda zato što brda i ne treba osvajati, već se sa njima stopiti, prigrliti im dušu. U snu to nisam znala. Cilj mi je bio da idem samo gore, da se popnem što više. U ostvarenju tog cilja gubila sam vazduh, nisam zagledala ništa oko sebe. Nije mi bilo važno. Htela sam samo da odem gore i da, s vrha, pogledam dole. Bilo mi je važno da osetim jačinu u sebi, da se nasmejem onome što je dole. Da se osetim ponosnom.

Stigoh do vrha. Puče pogled na beskrajnu livadu. U stvari, nije bila beskrajna. U daljini su se nazirali novi planinski vrhovi. Sa leve i desne strane šuma. Ista ona koja je i dole, odakle sam došla. Odjednom, uz grmovit prasak i šuštanje drveća, na livadu izjuriše dva bela vuka. Dva besna vuka. Od tog trenutka ja sam, u snu, bila samo neko ko posmatra, ko ne zna ni gde bi, ni šta bi. Samo jedno mi je bilo jasno: da jedan od njih želi da me pojede, a drugi me brani. Nisam znala koji od njih me brani. Samo sam osećala tu vrstu energije: ljubav i samilost. Znala sam da je jedan od njih tu radi moje dobrobiti. Osećala sam privrženost, ali ne prema tom jednom vuku, nego prema celom svetu. I strah da me u narednom momentu neće biti. Ali strah je, u poređenju sa osećanjem sveopšte harmonije, bio ništavno mali. Nebitan, ali prisutan.

Borba je trajala dugo. Bes je kuljao na sve strane, toga sam bila svesna, ali kao da se dešavalo čudo. Bes je izlazio iz njih i nestajao. Sve je poprimalo neki čudan oblik veličanstvenog mira i spokoja. Stajala sam sa strane i samo posmatrala, ali ne kao neko ko se pita da li će ostati u životu, ne kao neko ko se išta pita. Stajala sam tu i u isto vreme sam osećala da sam gavni lik u priči, da od mene zavisi ishod bitke. Da zavisi od toga kakvu energiju šaljem. Plašila sam se da će izmene izaći ljutnja i bes i da ću tako ubiiti dobrog vuka. Plašila sam se, ali sam znala da ću nastaviti dalje. Nebitno u kakvom stanju. Kao pobednik, ili kao poražena. U stvari- biću to ja, kakva god da sam.

Borba je bila sve žešća. Na život i smrt. Ono, što sam u početku verovala da je čista lepota prirode, polako se pretvorilo u surovu realnost. Jedan će, izgleda,morati da ode.

Videla sam i taj trenutak kada se jedan vuk silovito obrušuje na drugog. Muk. U pozadini se čuje neka čudna, ali relaksirajuća muzika. Jedan od njih odlazi sa slomljenom kičmom. Tiho i dostojanstveno. Iako slomljen, on je jak. oči mu sijaju od energije, od volje da bude to što jeste. Kičma mu je slomljena, ali duh nije. Osećam da je tužan, ali nije očajan. Zna on da je ovo samo jedan pokušaj da pozove nekoga da krene njegovim putem. Doći će on opet. Biće mudriji, jer zna više, ima više iskustva.

I onaj drugi ne skače u nebesa od radosti. Zna on, doći će opet ovakav trenutak. Snažniji je. Ima bolju poziciju, ali mudrost stečena gubitkom bitke je opasno oružje. Svestan je toga. Stoji još dugo na livadi i gleda u pravcu onog što je otišao. Zna. Vratiće se. U pravo vreme i na pravom mestu.Ona muzika i dalje svira.

I ja stojim. Čini mi se da sam još tamo. Na toj livadi. I ne znam koji je tada pobedio. Imam utisak da, u realnom životu, ta borba još traje i da, možda, nikada neću saznati čija je kičma slomljena. Svejedno, imam osećaj da je baš sve onako kako treba da bude.

Fotogrfija preuzeta sa: http://yellow-eyes.deviantart.com/art/Fight-102635553

Kučešći život

Ja sam maleč’k pomijar. Ne znam kolko sam stara. Znam da sam radžala dva puta, a posle vatiše, napraviše mi nekvo i više ne radžam. Slepucam se natam navam za koričku leb. Radujem se na narod. Jedni mi se raduju, druđi me raskaruju. Mojiti gazde, siromaštija čoveci, ka imaju dadu mi da jednem. Mnogo gladujem, ali sam nji verna.

Majću mi zgaziše kola na put. Ja beo malečka. Kapijata beše otvorena, ona potrča po biciklu, biicklata pobeže, a nju kola stigoše i ona teka završi. Ja ne znajeo. Misleo igra se žmičku s mene. Ripka pokraj nju, ripka, ona ne reaguje. “Ajde, be, mamo, digni se, oču da sisam!” Ne didza se. Ne gleda. Vetar nju raspiruje dlaćete. Tam’n prido da sisnem malko, dojde malečkata gazdarica, pisnu i poče da vika. “Ćuti, dete, mamu če probudiš!” Ama ono vika, taji se. Dojde bašta nju, pogleda mamu, uze đu od putat, pogleda mene. Iz očite mu poteče voda. Teka mi mene teče ka sam tužna i gladna. Ama on nkad ne vika što sam ja gladna. Odnese đu negde i ja đu više ne vido. Ka mi dadoše čanče puno s onova što svaći d’n sisao, beše mi jasno deka nešto neje u red. S d’nove oviva okolo kuću, de če dojde mama, de če đu čujem negde, ama ništa. Kvo če, navikne se kuče na svašta.

Minu se vreme, ja poporasto. Sve si teka isto provodeo d’nove. A legnem na stepenice, a jednem, a se malečkoto poigraje s mene. Ama ono više neje malečko. I ono devojća stanulo. Dojdu li gosje, men me vate, ta me vržu. Da ne uplašim gosjete, da ne uapem nekoga. A ja samo oču da se igram…

Izleznem na ulice, ono ne znaješ od koje prvo da se paziš. Dali odi kola što besneju po putat niza selo, ili odi narod. Svakoje si nekoju muku ima. A ga pogledaš, a tioka čibe ili te rita ne daj bože. Jednuš si kleckaječi dojdo doma. I sve pridem ta se zaradujem, oni me rakaruju koka sam šugava. Sve nervozno stanulo. Deca straviju od mene, ama nema što da stravuju. Ama teka đi roditelje naučili. U kuče veru da nemaju.

A ja, da si beo očuvala mojta, ja si đi teo naučim i ona da priode ko mene. Sude dobro da razdavaju. i i nji bi đi bili.

Najdeo si mesto u abar da se okučim. Tam’n đi zadojim, tam’n njim se poradujem, okupem đi, ona tam’n promrdaju… Dojde gazdata, turi đi u džak, pa u reku. Ja skučim, ne davam, secam za nogu, ama nima koj da me čuje, ni aje nekoj. On me samo podritne i si otide. Ja si ostanem da si mukujem. Na komšiju dete umre, oni vikaše s’v život za njega, a ko mi je mene ka mi đi vrlje pešes u reku da se podave, nikoj me ne pituje.

Jednuš izlezo na ulicu, vidim zbrali se čoveci idu po put, ja potrča kamto nji. Košto si ja znajem, da se zaradujem. Doma nemaše nikoj. Svi štukli svakoj po svoju si rabotu. I ja kvo ču, što ču, izlezo na put. I vidim tija čoveci i njim prido, ko što reko da njim povrtim s opašku, da đi ponasmejem. arno ama oni me vatiše ta me turiše u nekakve rešetće. S mnogo kučišta. Trebe su đi zbirali kojekude. Jedno cvili, jedno vika jedno zakrvavelo s oči. Užas da te vane. Zbi se u jedno ćoše, a na mene sedoše još dve. promulji nos krz rešetku da vanem malko v’zduh. Domat mi si ostanjuješe zad nas, sve po malečak i po malečak dok se ne pretvori u jednu malečku crvenu tačku.

Tova je poslednja slika odi mojat kraj, ostala u mojete oči, odi mojite gazde i od mojat život. Blagodarna sam što sa ga imala. K’v tek’v, životček si je. Golem jar’m, ama i golemo blago. Ne mi se ispuštaše,  ama me nakaraše… Ko orate: Bez suđenog dana smrti nema. Ta teka i s mene… Teka mi bilo pisano… price

Fotografija preuzeta od tuja stranicu: http://www.flickriver.com/photos/jasonscottmeans/tags/dog/

Znam da letim! Znam da letim! (Podsvest)

I krenuh polako, u osvit večeri da redove ispisujem. Lako je reći budali da je svet ne okrugao, nego uvijen u osmicu i osmišljen tako da na kraju svako stigne na kraj puta ne dobivši kartu za nazad. Lako je zapovediti klipanu da zagazi u kišnicu, kada znate da će to i sam uraditi, bez da ste mu išta rekli. Lako je slagati nečoveka da je dobar, jer niko ne veruje da je loš. Lako je otići od nekoga, ako mu ništa za uspomenu niste ostavili, ako ništa niste dali. Teže je prihvatiti činjenicu da ste tog trena, kada ste otišli, izgubili nekoga, ili da njega boli što je izgubio vas. S druge strane, vredi li? Vredi li uopšte ostati, ako taj neko sputava krila vašeg let? Ako vam ograničava vidokrug? A kako vi letite? Znate li vi da letite? Da li se umorite? Šta tada želite? Recite mi, pa ću vam ja reći da li zaista umete da letite.

Haotični su svetovi danas. U tome je njihova draž. Ko god pomisli da je svet samo jedan, vara se i ograničen je, štaviše uskraćen za minimum sedam milijardi svetova. Možda oni i nisu tako važni. I taj jedan je ogroman i ogromna je ta sila što nas tera da verujemo da ima još nešto, još negde.Da nismo sami. Da li smo mi tvorci? Da li smo na pravom mestu, u pravo vreme? Jesmo uvek na pravom mestu i u pravo vreme… Iz ko zna kog razloga. Ako vas zanima- otkrićete. U suprotnom- pustite život da vas nosi i uživajte, ne lomite se ako se lomiti nije vredno. Da li je vredno? Kazaće vam se samo, ako budete umeli da vidite van okvira slike i kroz platno. Kako naučiti to? Samo dobro otvorite svoje fizičke oči i blistavi um. Otvorite vrata svog razuma i učite. Odškrinite vrata srcu kad osetite da je to to, da treba tako.

Kako znati da je to to? Kazaće vam se samo, ako budete umeli da oslušnete srce čoveka, ili žene preko puta vas. Kako naučiti to? Naučite oči da slušaju. Teško je i treba vremena… Da, teško je, ali vredi. Lako je osetiti očima kada dopustite tudjem srcu da vam do njih prostre svoje pute. Ali, pazite! Odškrini vrata, lomi se ako je vredno, odbaci negativno i tako bliže i tako slično… Sve su to ograničenja. Sve je to mač sa dve oštrice. Sve je to nešto što može da nas odvede u bolje sutra, a može i da nas sputa.

Pitaću vas nešto, a vi razmislite o tome: da li je vredno stavljati ograde oko sebe, ograde, koje će vas štititi od vetra koji zaarlauče kroz širom otvorena vrata i od stepenica koje vode u neku vrstu ambisa, gde se skoro sve kosti lome. Da li je vredno stavljati ograde koje će vas štititi od patnje i bola? Ne mislim, pritom, na ograde koje ličnost sama, poučena ličnim iskustvom, postavlja. Mislim na preventivne ograde. Na ono- neću, jer drugima je loše zbog toga, možda ću i ja patiti, a ne želim to. Kao i uvek, imate izbor. Vaše je. Na vama je. Možete ili da osmatrate, procenjujete, analizirate, a možete i da se, jednostavno, pustite.

Čovek se lakše uči kad udari o kamen, kad se razbije o stenu, kad se oklizne, padne, pa vidi zvezde. Neki se plaše, znam. Priznajem da se, donekle, i ja plašim. Nekad ne umem da objasnim ni čega se to tako plašim. Čini mi se, kad se tako zamislim, da se ja, u stvari, zemlje plašim. Ne smrti. Ne groba, nego zemlje sopstvene duše ja se plašim. Plašim se da kopam raku u njoj. I sada, dok mislim na to, dok zamišljam tu sliku, kao da osećam bol, kao da se neki otpor rađa u meni. Kao da kaže: “Ne!” Ali bih zato vrlo rado da poletim. Zato što to umem. Ko golub pismonoša otisnem se do nebeskih visina. Obično se to desi kad srce zadrhti. Letim i sanjam i srećna sam. Možda i znam kako će se završiti s bolom, patnjom i besom, ali bih da probam.

Ima nešto što mi nikad ne da mira, a to je izazov, želja za sticanjem iskustva. Na svaki poziv života odgovaram. Ubedim sebe da je lepo, pa plačem kad vidim da nije, ali to sam ja. Ko zna, možda ja i volim tako. Ne da mi moja kruta zemlja da otkrijem. Zato zemlju ne dodirujem. Tu su skrovišta neka druga. Nije bez razloga za raj nebo određeno, a za pakao zemlja. Niti je do neba, niti je do zemlje lako stići, kao što ni raj nije najveća đakonija na svetu, a ni pakao najveći smrad, ali lakše je razgnuti baršunaste oblake, nego motikom na tvrdu i suvu zemlju udariti.

Nekad mi se čini da idem linijom manjeg otpora. Dajem srce svima koji ga od mene traže, a i onima koji ga ne traže. Sklona sam da dam srce onima koji traže moje telo. Znam, naprosto sam sigurna da vam ovo sad tako patetično zvuči, da vam dođe da od muke povraćate. Sad ide onaj povratni udarac. Da li je zaista tako? Da li ja stvarno dajem svoje srce, ili samo mislim da je tako? (zašto nemam mira- kad god krenem da pišem, neko mora da bane na vrata! idite dođavola, ostavite me na miru i, jebem mu sve, kucajte na ta vrata! Pokušavam da se koncentrišem i da odgovorim na pitanje, jer, upravo sam uletela u sebe i ne želim nikakve zvuke da me ometu u tome). U stvari, Eto- ipak ne dajem srce bash svima. Zvuk Skajpa me upravo podsetio na to.

Odbila sam poziv za sutrašnji koncert u Plovdivu. Znam i zašto. Nisu pare u pitanju, nije ni odsustvo energije, ali jeste odsustvo volje da provedem taj jedan dan u društvu osobe koja me pozvala i u društvu još nekoliko njemu sličnih osoba. Šta ću kad ne volim taj fazon Mekdonaldsa. Sa njim ne umem da letim. Ne želim. Osećam se snobovski tad grlim svog psa u duši što jače mogu, da što jače zareži. a onda, kad ga pustim, on reži i dalje. Skoro sam letela u neke čudne visine. Neshvatljive za mnoge. Za mene zanimljive. Dobila sam prekor od nekih ljudi. Neki su me razumeli. Neki su ćutali. I još neki su ćutali, jer nisu znali.

Elem, zašto pričam o tome? Zašto mi je važno ko je ćutao, a ko ne? Da li je u biti čoveka da strepi od mišljenja drugih? Da li je to bio let? Možda nije, zato što u vezi njega pominjem ljudski faktor, a za let su potrebne ptice. Ipak, ja mislim da jeste. Bio je to let u nešto novo. Neko mi je jednom davno rekao da čovek kad leti mora da očekuje da se umori, ili da se ne iznenadi ako mu i krilo bude slomljeno. Tada nisam ništa rekla. Sada znam da čovek i kad trči može da se umori, čak i nogu da slomi- što u prenosnom smislu, što zaista. Da li je, onda, bolje trčati, ili leteti?

Dok trčim, vidim oko sebe šumu, drveće, možda nekad jedva nazrem sunce. Ponekad vetar mi smrzne lice. Dok letim, taj isti vetar zabija se pravo u oči, nanose peska mi nosi. Sunce prži toliko da mi lice za tren porumeni. Onda me noć ohladi svojim mrakom malo plavim i blago zelenim. I nekad ružno studenim, toliko oštrim da mi srce bode i bes izaziva. Nekad umem da ga utišam, a nekad kulja iz mene. Imam utisak kao da iz mene kulja hiljade zmija, ko da me guše. Kao da bih u svakom trenu krenula da se derem na svakoga ko mi stane na žulj. A onda upitam sebe: čemu to? Šta će mi to doneti? Da li ću olakšati sebi? Ne znam. U stvari, znam- probala sam. trenutno zadovoljstvo jeste, ali kad pomisliš da si drugome naneo bol, javlja se tuga. I sve se zavrti u krug.

Da li vi trčite noću? Kakav je osećaj? Ja samo letim. Nekad imam volju i da potrčim. U stvari, nekada želim da se neke stvari dese brzo, ali mi retko padne na pamet da, da bi se to i ostvarilo, za svog tog leta treba malo i da potrčim. Da pojurim. Leteti je lako, verujte mi! Lakše no trčati. U letu samo raširiš krila i nabaciš sliku na oči. Probajte! Ko probao nije, ne zna o čemu ja to tako budalasto i sveže iskreno sada pišem. Zamislite dve ruke koje vas hvataju za dlanove, koje vas vuku visoko, a onda vas naglo puste. Dok vas vuku, sve vas miluje, sve vas voli, sve vam vetar u leđa duva. A onda vas puste! snalazite se sami! Kako tad ostati u letu? Kako ne pasti? Kako ne slomiti se, ako ste već naučili da nije vredno? Upozoravam vas. Morate imati volju. Morate iskreno da želite.

Letenje se uči isto kao i hodanje. Možda je i teže, jer čovek nema krila. Nekome je i nedostupno, jer nema ni pomisli u njegovom mozgu o tome da može da leti. Neko se plaši. Normalno je. Ni detetu nije svejedno dok pravi prve korake, ni čoveku koji je tek ustao iz bolničkog kreveta. Poletiš, padneš, nekad i kloneš duhom. Težak je to trenutak kad moraš da sakupiš svu snagu i da kreneš dalje. Da opet poletiš. Možda tada osećaš teret koji te vuče dole. Sklon si da kažeš “Ne mogu”, “Ne želim”. Možda i stvarno ne možeš i ne želiš. Nije u tome poenta. Pitanje je šta ti zasta treba. Prvo pokušaj da skineš taj teret. Da bi u tome uspeo, način na koji ćeš se sa tim teretom izboriti i zbaciti ga sa sebe moraš da potražiš od sebe.

Znam, eto, javlja mi se moj glas. Kaže:”Teško je, ne znam kako to da uradim, kako da otkrijem šta želim.” Ubedi ga, prosto. Reci mu da treba da siđe. Reci mu da se ne bojiš. Nekad se i na silu nasmeši. I to pomaže. Ako nemaš sa kim da pričaš, ili te niko ne sluša- nije ni to problem. Piši, ako već ne možeš da pričaš sa sobom, ili sa svojim drugim ja. Pokušavaj svašta, samo neka te ne pobedi smrknuto lice! Ptice sa smrknutim licem ne lete. Ptice ni ne znaju šta je to. One i tužne, možda zato što je njihovo ptiče nastradalo, lete i odlaze u tople krajeve. Njih ćeš po glasu i očima poznati da žale, ali njihov nagon za letenjem ostaviće te bez daha! Probudi taj nagon! Stvori sam sebi vetar u leđa! Nađi način! Kako?

Ni ja još ne znam. I ja još ispitujem sebe. Ovo pišem u trenu dok ne letim. Sada sam tu, među svima onima koji pokušavaju da uzlete. Nema nikoga da mi kaže kako. Niko i ne želi. Ja samu sebe ubeđujem da mogu, jer znam da umem da letim i da je to meni lako. Uzleteti- to je već nešto drugo. To je proces jedan veoma složen, kao lavirint. Ipak, nije nerešiv. Nekad i mašta daje krila. Ja uvek nađem o čemu da maštam. Često nađem i kako da praštam. Često i sama otkrijem da ja oproštaj treba da tražim. Ali to nema veze sa uzletanjem. To upravo izbija iz mene. Ja uvek samo kažem “Izvini”. Neko će tu reč nekada znati da ceni. Oni što se vama ne izvine nisu vas vredni. njih zaboravite. Tako, kad vas neko nešto sasvim malo čačne, ili kad je neko mali, a uspe da vas čačne, zaobiđite ga, ma koliko ranjivi bili i ma koliko vas bolelo. Nije vredno pažnje.

Morate naučiti te male stvari, male kamenčiće, odbaciti od sebe. Kamen po kamen i stvara se velika gromada. toga se lišite na vreme. Nego, da vam pričam. Letela sam jednom na jedno čudno mesto. Jako slično ovom. Puno ljudi. Savršeno. Krilima sam im milovala lica. Bila sam im prijatelj, ali, u dubini duše, znali su da sam Tvorac njihov. Bili su jaki i zamalo su pronikli tu gde živi moje telo i duša u sklopu njega i ono u sklopu duše moje. Znam da su znali da, kako sam ja uspela da odletim kod njih i da im kreiram stav, tako i oni mogu meni da dolete i da kreiraju moj. Bili su nasilni. Postali su siledžije mog razuma i strasti. Da li iskustvo, da li pomoć ljudi,a li ja sam nekako izletela sa tog mesta i isterala njih iz sebe. Više nisu deo mene. Sad su neki drugi tu.

Nije ni važno. U stvari, jeste. kako znaš da letiš, tako moraš da znaš i da izletiš ako slučajno uđeš u neku kuću u kojoj je mrak i prozori se već zatvaraju. Nekad su uzletanje i taj brzi beg u realnost ključ za uspeh, ključ koji štiti od nepotrebnog pada. Ja ga stalno gubim, ali vam prijateljski savetujem da ga vi ne gubite. Lakše je ključem otključati vrata, nego obijati ih. Provereno znam. Ako niste, probajte obe stvari i vidite da li vam je bolje kad vas boli ruka, ili kada nasmejani uđete u taj novi svet ka kojem vas ta otvorena vrata vode. Odbacite male negativne nebitne stvari, ali mrvice pozitivizma uvek kupite i nosite sa sobom! Mrva po mrva i dolazi osmeh.Osmeh po osmeh i dolazi radost. radost po radost i dolazi blagostanje 🙂 I sve je lakše leteti tad. Imam mnogo toga da vam napišem. Gde sam sve letela, kuda sam bila, kako sam pala i šta sam iz toga naučila. Pisaću kad mi je volja i ne zanima me da li ima ko da me čita. Meni je sad lakše 🙂 Sebično, znam, ali priznajte da u životu čovek prvo misli na sebe. Čak i onda kada pomaže drugima u nevolji, ili u čemu god, on to radi zato što ga sreća drugih čini srećnim. Njega samog!

Još jedna priča o vremenu… pre samog vremena…

Oni su bili tako uporni i toliko dosadni, da mi je u jednom trenutku došlo da lupim šakom o sto i urliknem besno: “Dosta!!!“ Penjanje na frižider je ionako u našoj kući odavno zabranjeno. Ljuštim krompir, a oni zvrje, jure, kikoću se ko da im je poslednje. Nema za njih napolje, nema ni unutra. Kao da su van vremena i porstora. Kao da su odavno stigli negde, gde se ja toliko trudim da doprem, a nisu se ni borili za taj put. Kao da su oduvek znali kako treba i kako mora da bude da bi bilo ispravno. Nekad imam utisak da su bezlični, nemaštoviti. Kada ih oteram u ćošak, znaju da satima tamo ne rade ništa. Nekad se lagano iskradu sednu ispod prozora u mračnoj sobi. Imaš utisak da meditiraju. Deluju tad kao da su beskrajno nesvesni svog postojanja i sveta oko sebe. Kao da ulaze u nekakve predele duše, koji ih zovu u večite smiraje. Kao da, dodatno spoznajući sebe, oni bivaju sve sigurniji u svoje daleke izvore, iz kojih su potekli. Njih nije briga da li ću pričati sa njima, ili ću samo biti tu, posmatrati ih, proučavati, ili ih neću ni pogledati. Nekako su sigurni da će ostati tu. Da ću ih pustiti da me gnjave, da mi šišaju kosu svaki put kada im se prohte da uzmu makaze u ruke.

Danas su baš preterali! Danas sam rešila da im se najebem keve! Slušajte vi, sotonjare jedne! Ili ćete da mirujete, ili idete van! Ali baš baš van! Izem vam vašu buku! Onaj plavokosi samo me pogleda pogledom tipa „već viđeno“ i nastavi da drema pored prozora. Znam ja, čeka on svojih pet minuta. Advokat, jedino se on još uvek blago iznenađuje ovakvim mojim reakcijama, prekrsti svoje ionako nekako uštogljene ruke i lagano ih, uz značajan osmeh, spusti na sto i isprsi grudi ko klinka koja još ne zna koje su prave vrednosti u životu, pa prsi sise sve u šesnaest. Prostreli me nebo plavim očima i, onako sa pola glasa, izusti: „I, šta nam možeš?“

„Šta vam mogu? Mogu, recimo, da vas izbacim odavde. Dosta ste stanovali tu, jeli, pili besplatno, lumpovali, a zauzvrat ništa korisno niste dali. Nijednu lekciju, nijednu pouku. Ama baš ništa! Mogu, na primer, i da vas ubijem! A mogu i da vas iskoristim! Kako? Tako što ću vas ubaciti u priču.“

„Ali ti si to odavno uradila. Mi smo od početka deo jedne priče. Šta je tu novo?“

„Novo je to što će sad ova priča biti napisana. Ali vi nećete biti glavni likovi. Bićete nešto sasvim drugo. Meta. Ono nešto što ću morati da razorim.“

„Slušaj. Nemoj da mi govoriš iz budućnosti. Ono što sad govoriš, to ne misliš. Pomislićeš nekad, ali ne sad, i pitanje je koliko ćeš uspeti da se izboriš sa tim teretom, da li ćeš uspeti da stigneš do cilja. Sada budi iskrena i prema nama i prema sebi. Da li si dovoljno jaka da kreneš u tu pustolovinu?“

„Da li sam jaka? Kako, pa ja sam oduvek jaka! Naravno, krećem već odmah!“

„Ako si jaka, zašto si čekala do sad? Zašto ti je milion puta ova ideja prošla kroz glavu, a još nisi krenula ka ostvarenju. Godinama odlažeš. Zašto?“

„Pusti me da krenem! Ja sam sad to čvrsto odlučila i neću odustati. Nekada sam odlagala. Možda sam bila kukavica i plašila se šta ću sve otkriti o sebi. Možda nisam ni htela da pogledam unutar sebe. Uopšte ne želim da razmišljam o tome, želim da krenem!“

„Onda kreni već jednom! Samo, dok koračaš tim putem, imaj na umu da ćeš mnogo puta svesno raditi na svoju štetu. I, molim te, pošto si odlučila da praviš tu retrospekciju događaja, a ja ti sad pričam o onome što će tek da se desi i na osnovu čega ćeš tek izvlačiti pouke, najiskrenije te molim da se, kad budeš tumačila prošle događaje, i osećanjima vratiš na njih. Da ih iznova proživiš kao prvi put i da ih tek onda beležiš. Jer ti sad deluješ u vremenu koje je buduće onom što se več desilo, a što je osnova za početak ove avanture. Kreći! Kreći i ne spuštaj krila!“

Priča o vremenu

„Putovanje u sebe je, možda, jedino pravo putovanje.“ Ispitujemo se, preispitujemo, sklapamo kockice, brišemo neke stvari. Ali, te izbrisane stvari uvek ostaju negde u nama. One su deo nas i prate nas gde god da krenemo. Ponekad se jave u snu tek da nas podsete da nisu izgubljene. To su ti trenuci kada naša snaga dolazi do izražaja. Da li je imamo onoliko, koliko treba, da bismo zdržali te naboje prošlosti? Da li umemo da se suočimo sa njima, kada nam dođu u san, ili nam isplivaju pred očima samo zato što nas je neka sitnica podsetila na njih? Da li je ugodno sećati se? Da li smo dovoljno sazreli da sećanje prihvatimo samo kao nešto što je bilo, bilo je lepo, ili ružno, ili nešto između i nikada se više neće vratiti, ili, ako se i vrati, ako neko, ili nešto, odluči da nas podseti, da ne miruje, da li ćemo uspeti da se uhvatimo u koštac s tim na pravi način? Prihvatiti sećanje samo kao sećanje nije lako, ali je moguće. Izuzetan je osećaj kada se setite nečega, što vas je nekada tako uzrujalo, i primetite da sada ne osećate ništa.

Pitali su jednog pisca jednom koliko je intervjua imao do sad. Upravo taj pisac je izgovorio i prvu rečenicu, koju napisah u ovom poglavlju. Rekao je da ih je imao na hiljade, jer pisci svakodnevno vode intervjue sami sa sobom. I nekako me tim rečima natera da se setim nečega, a onda da odem u neke dubine, u nešto što bi moralo da bude duboka i daleka prošlost, u nešto što to i jeste. Sada kad vratim film, svejedno mi je. Ali onda…

Imala sam i ja jedan pravi intervju. Za novine. Pitali su me odakle mi inspiracija da napišem onakve pesme. Izgovorila sam nešto u stilu: „Družila sam se sa raznim ljudima u svom životu. Neki od njih su bili narkomani. Bolela me je njihova tuga i nemoć,a nekad i nedostatak želje da se izbore sa svojim porokom.“ U stvari, nije da sam bila zbunjena tim pitanjem. I nije da je odgovor bio potpuno neistinit. Ja ne umem da lažem, niti to želim. I kada god pišem bilo šta slično ovome što sad pišem, ja sam inspirisana svetom oko sebe, stvarnim ljudima i događajima. Kao da nisam dovoljno zrela da bi me na to potakla moja unutrašnjost. A kada izvrnete priču, istresete, izgužvate, probate da je pojedete, vidite da, u stvari, osećate mene, ali to samo ako ste dovoljno široki da prepoznate i neke druge ukuse i mirise, osim onih koje daje pečeno meso, krompir, jednom rečju- hrana, koja nije duhovna.

Nisam bila zbunjena. Ni uplašena. Ja, u stvari, ne umem da definišem taj osećaj. Svakako nije bio prijatan, a razlog tome je to što sam znala pravi razlog zašto su moje pesme, pisane pre više godina, onako teške. Nisam se setila, znala sam, jer je on, razlog, još uvek živeo u meni. Znao je na momente, a i na neke duže periode, da se smiri, nekad da ga i nema, a onda bi eksplodirao i ta bi me eksplozija emocija tako jako odgurnula, da bih se zalepila za zid svoje čaure, koju sam dugo tako fino negovala.

Neki bi to danas nazvali depresija. Ja bih to tako nazvala pre 4-5 godina. Sada mi se to sve svodi opet na jednu reč, ali drugačijeg značenja- slabost, a možda i nemoć, neumeće. Kao da nisam bila dorasla problemima koje sam imala. Jednom problemu. Opstanku posle završetka studija.

Nije to došlo odjednom. Sve ima svoje korene. Ako se vratim još korak unazad, prinudiću sebe da se vratim i u jedan drugi, ne tako lep i prilično začaran svojom posebnošću, svet. Ljudi koji su obeležili celu jednu godinu. Pitam se kako su došli tu, zašto smo se upoznali…

„Kako sad, kako su došli?“ Začu se besan glas advokata. „Sama si ih pozvala. One noći kad ste se napile sa onom naizgled plavušom, psihopatom, kako bi ti sad rekla. Ja se pitam zašto se ti sve ovo pitaš. Da li želiš da je zaboraviš? Da ne pamtiš da postoji… Nisi li dvolična, ženo? Nekad ti je bila drugarica, skoro da se niste odvajale jedna od druge, a već duže vremena je ona za tebe samo psihopata, osoba sa kojom ne želiš nikakav kontakt. Da li je to u redu?“

„Aman, čoveče, i sam znaš kako je sve krenulo, kako se završilo i zašto! Zašto me sada ispituješ?“

„Zato što imam utisak da pokušavaš da potisneš negde duboko u sebi osećaj neke krivice. Kao da si nešto uradila njoj, pa ti je sad krivo. Kao da bi, možda, htela da joj se vratiš?“

„Ne bih joj se nikad vratila. Jedini osećaj krivice, koji imam prema njoj, je taj što sa joj dugo ćutala radi mira u kući.“
„Radi mira u kući, ili zato što si se osećala toliko usamljeno i zanemareno od svih, a jedino je ona sate provodila s tobom, pa si se plašila da ćeš je izgubiti. Bile ste jedna drugoj prozor u svet. Čovek se plaši kada mu se nagovesti lomljenje tih stakala.“

„Nema tu filozofije. Otišle smo predaleko. Zavukla me je u neke svoje dubine, koje nisam umela da podnesem. I opet joj na kraju nisam rekla sve. Ostavila sam joj mesta da učini zlo sebi i drugima. Ne znam da li je dovoljno jaka da to ne uradi i da izdrži među zidovima koje je sama izgradila.“

„Možda su ti zidovi srušeni? Ti godinama ne znaš ništa o njoj. Zašto sputavaš svoju želju da išta otkriješ? Zašto se plašiš da opet potegneš to pitanje, koje te, očigledno, muči. Taj grad nije tako daleko. Štaviše, imate zajedničke poznanike. Možeš da pitaš nekoga. Ti se ponašaš kao da se priča nije završila.“

„Priča se jeste završila. Zato i ne želim da kopam po kontejneru u koji sam spakovala prošlost. Nije vredno.“
„Ženo, ja te poznajem, izgleda, bolje no što ti poznaješ samu sebe. Ne plaši se tuđe reakcije na tebe! Tek kada budeš spremna da se sretneš sa nekim osobama bez pitanja u glavi kako će oni reagovati na susret s tobom, tek ćeš onda moći da kažes sebi da je kraj. Tada ćeš osetiti i znati da vraćanje na taj deo života više nije potrebno, zato što si lekciju i pouku, koju si iz nje izvukla, dobro zapamtila i naučila da je primenjuješ u sličnim situacijama. Kod tebe je simptomatično to što se svojski trudiš da ostaneš ti, da ostaneš ista onakva, kakva si bila pre godinu, dve, tri… Nije to loše, ali bar nauči da ne grešiš isto. Slatko je to, ali nije korisno. Pouke koje izvlačiš neka ti budu ploče kojima ćeš izgraditi kaldrmu do svog spokoja.“

„Jesam li ti rekla da ućutiš?“

„Kako da ućuti, kad ga boli ono što si meni uradila?“

„Ćuti, ćuti, ćuti, molim te, ne mogu da vas slušam!“

„Kad sam ti trebao, slušala si me“, izgovori hipik i dalje zureći kroz onaj prozor. Sivi prozor. U mraku. Jedina prošlost koja je završena, a da nije ni postojala. Ne smem joj dati realno ime.

O jednoj ljubavi

Bio je jedan od onih što znaju da opčine, što znaju treptajem svog oka da skrenu pogled na sebe. Za njim su žene ludele. Znalo se ko prolazi ulicom kada njegovi koraci stupe na vreo asfalt. Kao što bi se čestice prašine na stazi, kojom bi rešio datog dana ocrta novu liniju svog života, uskomešale pod pritiskom njegovih odlučnih koraka, tako se ženski rod komešao pri susretu s njegovim samouverenim pogledom. Znala sam, uvek sam znala ko je tamo gde sve njihove oči gledaju.

Bogat je. Ima kuću u najlepšem delu grada. Otac mu je bio narko bos. Svi su to znali. Pre dvadeset godina to nikome nije smetalo. naprotiv. Mnogi su se okoristili. Tako je stvarao dužnike. Bogatstvo je raslo. Uporedo s tim rasla je i ljubav sina prema ocu. Obožavao ga je. Za njega je otac bio nešto toliko sveto, da je znao, kao mali, danima da drži očevu sliku u ruci, da čežnjivo zuri u nju pitajući se kada će se tata vratiti sa puta. Mnogo godina kasnije znao je da prekoreva sebe, da priča kako je pogrešio što ga je toliko voleo. Nikada sebe nije ubedio u to. Uprkos tome što je već znao sve, što je znao gde je njegov ćale išao, šta je radio, s kime je provodio dane, i dalje je bio spreman da mu, u mahnitom zanosu, liže pete.

Bio je on jedan veoma srećan i veseo momčić. Za razliku od mnogih njegovih vršnjaka, on je imao sijaset mogućnosti. Bilo mu je dato da se istinski raduje svetu od istoka do zapada, od severa do juga. Nije morao da razmišlja o kori hleba, o poderanoj obući. A nije ni da je bio neki naduvenko. Večito vragolast i nasmejan. Ljudi su ga voleli. Potajno opasan. Pomalo su i strepeli od njega. Nisu znali da li mu je otac išta ostavio u amanet. Otac, koji je umro u zatvoru i nikada ni za šta nije do kraja osuđen. Dokazi su nestali. Firme i lokali su ostali. Koja ga je to sila tako zaštitila, nikada se neće saznati. Stari je umro ubeđen u to da će njegov sin miljenik znati kako da se snađe. I nije pogrešio u tome. “Mali” je imao izuzetan osećaj za ljudsku psihu, izuzetan šarm i, pre svega, dušu otvorenu, moglo bi se reći, sasvim dovoljno da ga ljudi prihvate kao pomalo čudnog prijatelja. Da ga prihvate kao dobrog, a opet pomalo hladnog. Znao je da ih, u isto vreme, i privuče i zbuni. Bilo je prilika kada su, u njegovom prisustvu, ostajali da bez teksta zure u neku neodređenu tačku.

Žene su volele taj osećaj. delovao je na njih kao pauk koji paučinom prvo lagano miluje žrtvu koja se tuda šepuri svojim krilcima, a zatim joj zaludi glavu smrtonosnim poljupcem. A on je voleo da se igra sa njima. Kao s mravima. Nije ih poštovao. Štaviše, posmatrajući ga iz prikrajka, stekla sam utisak da je on nekada toliko voleo, da se toliko davio u ljubavi, da se toliko davao, da sad više ništa od tih osećanja u njemu nije ostalo. Kao da se jedi. Kao da se sada sveti zato što mu je oduzeta tekućina iz Svetog Grala. Kao da više nije mogao da voli.

Zašto? Zašto je tako zatvorio svoje srce? Zabranio je sebi taj ružičasti pogled na svet, tu toplinu zaljubljenosti i ljubavi. njegova kuća je uvek bila puna. Znao je on i za igru i za pesmu i za glumu. Bio je toliko svestran da nisi mogao da ga uhvatiš ni za glavu, ni za rep. Njegova opšta kultura dosezala je neverovatne visine. Možda je to i bio razlog njegove nesreće. Nisu ga shvatale. Doživljavale su ga kao boga. a on je bio samo običan čovek. Voljen, obožavan, ali dalek ovom svetu. Kao da taj svet više nije imao šta da mu kaže. Ali je imao on njemu. imao je da mu ispriča svoju priču. Svoju pravu priču.

Snežni dan u Moskvi ledio mu je obraze, a oko usana stvarao inje istaknuvši mu na taj način oštre, ali prelepe, crte lica i svetao ten. Nebesko plave oči spojile su se sa zaleđenim granama drveća, koje su ga pratile sve do pozorišta. Davala se Ofelija. Kako je vreme prolazilo i predstava se približavala kraju, tako je on sve češće hvatao sebe kako uranja u oči te glumice sve dublje i dublje. Bila mu je kao grana. Tanušna. Povija se na vetru. Čas se uzdigne kao mit u nebesa, a onda se strmoglavo sunovrati na dno. Ali to je Ofelija. To nije mogla da bude ona. To je Ofelija. Ona je samo dobro glumi.

Dobio je kasnije priliku da se uveri da je bio u pravu.

Nataša Petrovskaja, slikarka po profesiji, bila je, u stvari, jedna veoma uzdržana i tajanstvena žena. Proučavajući njeno ponašanje, čovek bi imao utisak da ona svojim životnim koracima igra neku maštovitu folklornu igru. Njen “hod” nikako nije bio pravolinijski. Možda se zato i sudarila s njim. Oni što u životu zanosne igre igraju, igre nalik plesu derviša, moraju nekad srce da okrznu o nečiju šaku, ili rame. ili da se suoče sa luciferijanski plavim očima i crnom kosom. U njemu samom je bilo nečeg nečistog, gotovo krvavo privlačnog.

Dozvolila mu je da putuje po njenoj duši, da upoznaje njene planine, ravnice, reke, brda i doline. A on je, kao da je našao more meda, gnjurio sve dublje i dublje u dubine njene ličnosti. Ni danas ne zna da li je sve bilo samo privid, iluzija. Ta žena ga je toliko očarala, da je mislio da mu je dovoljno da samo sedi pored nje i bio bi najsrećniji čovek na svetu. Znao je da je takvo razmišljanje sebično i činio je sve da je usreći, da ona bude zadovoljna pored njega. A ona je bila umetnica. Duša od čvrste svile i žilavog lana. U njoj si mogao da sagledaš stamenu ženu vedrog pogleda na svet i plahovitu srnu. Mogao si, negde u nekom majušnom uglu, primetiti i sitničavog mesečara, koji bi da, makar nesvesan svoje budnosti, prebroji sve zvezde na nebu. I jednu sićušnu zver, koja se bavila matematikom. A bila je i mačka. kao da je sagradila drveni most između dve planete, pa živela kad joj se gde prohte. a u stvari je to sve bio jedan svet. Džungla od Rusije i džungla u njoj samoj. Vešto su se dopunjavale…

Jedan mali, ali neotuđivi deo nje, došao je kasnije. U početku nije ni bio njen,a li se tako uklopio u taj haos njenog življenja da, kad ga je jednom uglavila u tu slagalicu, više nije htela da ga pusti. On je postao boja njenog života. Tako je ona to osećala. Mlada. Bujna. Hirovita. U negovom nemiru nalazila je svoj mir. I nije marila za njega, jer je znala da je srećan. Nije marila ni kad ga je ostavila, jer je znala da tako mora.

Nekada čovek bude postavljen između dve vatre, pa izabere onu koja, naizgled, manje peče. Nekada mu neku vatru nametnu i nema prava ni da bira. Mislila je da je u njenom slučaju tako. Jer joj je bilo zaprećeno. Njen brat je upao u neke dugove koje nije mogao da vrati. Dugovao je nekom lokalnom oficiru sa brčićima. Stariji. Omanji. Zdepast. S razdeljkom na sredini kose. Večito u uniformi. Pred svetom ugledan domaćin. Udovac. Iza kulisa- vlasnik kockarnica. i još koječega. Neumoljiv. Žena, ili smrt. Ona je izabrala da mu bude žena. Šta je žena sumnjivog stranca u poređenju sa suprugom poštovanog ruskog domaćina… Umetnica… Cenjena što zbog intelekta, što zbog prezimena. Znala je ona dobro kakvo breme to prezime nosi, ali…. brat… Tu nije moglo da bude ni reči…

A ljubav? A što taj brat nije mislio na nju kad je rasprodao imanja i nameštaj u kući? Što nije mario dok je dilovao? Zašto ne prihvati mir za svoju dušu? On je bio muškarac. Znao je da se spontano i stvarno zaljubi i nije razumeo vatrene iskre i proračunatost. A sve je to deo jedne devojke- žene u tim godinama. I te vatrene stihije su vrlo lako mogle da je sagore. Nije imao sreće da je upozna kasnije, kada su se, možda, sve bure u njoj smirile.

Možda je postala kao dobro staro vino. Pitka. Klizeća niz grlo. On ju je znao kao tortu sačinjenu od mnogo kremova, koji su ga zagrcnuli. Kao kiselu vodu, čiji su mehurići eksplodirali na putu do želuca i on je počeo da boli. Suze su kapale iz očiju, a pluća ko da je neko rastrgao i od njih napravio krošnju… A samo mu je rekla da je zaboravi… zar je to toliko teško?

Odlazio je još mnogo puta tamo. Tražio je među prolaznicima. A ona… kao da je u zemlju propala. Prijatelji bi zaćutali kad bi pitao za nju. Menjali su temu. Nije im bilo do toga da pričaju. Nije se imalo šta reći. a on je samo žarko želeo da zna da je ona dobro. da uživa tamo negde, iako ga je povredila, iako je znao da, posle nje, više nijednoj neće verovati. Ljutio se na nju, bolelo ga je kao da je neko sirće na srce njegovo sipao. Ali je morao da je pusti. Baš zato što je bio sebično ljut i povređen. Spoznavši to osećanje, doveo je u pitanje suštinu svoje ljubavi. Jer ljubav ne može da ima dve strane. Kad voliš ne smeš da se ljutiš. Pusti je. Tako je govorio sebi. Pokušavao je da ne prihvati ljubav kao emociju, već samo kao osećanje. I umesto da se lagano prepusti toku života i vremenu i da dozvoli da sve mutne vode lagano oteku i da ostane medovina, on se grševito borio sa izmišljenim demonima. I istrošio se.

Zato je sad tu gde jeste. Korača ulicama svoga grada, privlačan kao boja crnog vina, ali nem za otvorena srca i osećaje ljubavi.

Za nju kažu da živi loše. Muž je ne tuče, ne svađaju se, ali se i ne vole. Njoj je postalo svejedno. Vreme je izbrisalo skoro sve. Ona je utupila osećanja i kao da je zaboravila. On nije. On pamti sve. Iako su prošle godine, više od decenije, još se pita da li bi ga prepoznala. da li bi joj srce poskočilo… kada bi se samo na ulici jednom sreli…

Zamisli

Sanjala sam skoro jedan san. Nas troje smo sedeli u mojoj dnevnoj sobi. Ja, ON i naša drugarica. Ona je pričala o nekom muškarcu u koga je zaljubljena i koga bi opet volela da vidi. Sa takvim je žarom pričala da su joj se obrazi rumeneli, a oči sijale. Kada je cela ta priča postala pomalo dosadna i počelada hvata neku memljivu patinu patetike, on je, reklo bi se besno, a, u stvari, energično, ustao sa stolice, čvrsto uprevši rukama o sto.

Reči kao da nisu dolazile iz usta, nego negde iz vasione, iz nečeg što je toliko duboko i toliko široko, a, ujedno, i veliko i pojmljivo i nepojmljivo. Veličanstvenio. Tople reči, koje su odisale britkom ljubavlju i posvećenošću, brigom i blagim prekorom, pokrivene su plaštom pogleda punog dobrote i osmeha, koji bi svakog naveo da zaigra: “Zamisli! Ako stvarno želiš da ga vidiš, samo zamisli, tamisli, zamisli!!! Zamisli! Zamisli…”

Zamislila sam, još pre dvadeset godina, kako upoznajem moreplovca, kapetana broda, skitnicu i divlju, ali dobru, dušu, koji dolazi iz sveta patuljaka. Napisah tada priču o riđelinima. Tako sam nazvala te patuljke, nemajući pojma da u enleskom jeziku postoji sklop reči “ridge line”, koji, prevedeno na naš jezik, znači greben i nemajući pojma o tome da će me Greben planina opčiniti svojom energijom. A baš sam njemu,i nikom drugom, govorila da bih volela da ga nekad odvedem tamo zato što ta planina ima neku posebnu magiju. Nisam se tada uopšte setila svoje priče, a ni toga da sam mu dalaisto ime, koje on danas nosi na javi… pre dvadeset godina…

Nisam tu priču nikada završila. Nekako sam uvek osećala da još nije vreme za to i da bi svaki pokušaj završetka bio silovanje i teksta i hemijske i papira i dana, u kome bih to uradila, i života…

Tamo, gde je moja priča stala, on je bio primoran da se, prošavši opetkroz svet patuljaka, vrati do svog broda i nastavisvoj put i život veselog vagabonda. Dok sam ga gurala kroz vazdušni otvor, koji je bio ulaz u svet patuljaka, osećala sam da će me pamtiti… dugo… dugo… A da li će se vratiti po mene? Htela sam da taj deo priče napišem kada dođe vreme, po osećaju. Da je napiše moj unutrašnji glas. Ali on se nije javio.

Jednog dana otac je spalio neke moje dnevnike i svesku sa pričama. Nije mu bilo jasno da neko toliko voli da piše. Za njega je to bilo gubljenje vremena i hteo je da ga prekine. Moždaje i trebalo to da se desi da bi moja priča dobila krila i zaživela svoj pravi život. Kad bolje razmislim, na pravo mestu je i prekinuta- tamo, gde se, možda, završila i u realnom životu. Dok sam mu pričala o planini, nisam znala da on dolazi iz grada patuljaka. saznala sam to tekkada se tamo vratio. Dobila sam poruku:”Ti si divna. Ostaćeš u om sećanju veoma, veoma dugo.”

Neću nikada ispisati kraj ove priče. Trajaće ona sama koliko treba. Obećali smo da ćemo je nastaviti u narednom životu. Ja se tada ne sećah da sam je pisala, on nije imao pojma da je ikad postojala. večna je poruka:
“Zamisli, zamisli, zamisli…”

“Čuda su moguća. Samo zamisli,zamisli, jako zamisli… i on će doći.”
Džon Lenon- Zamisli…leprachaun-225x300